Šetam vrelim Floridskim jutrom i ogledam se u staklu velike banke gde radi Jeff. Usresredjen sam na sopstveni izgled i ne mogu da ne primetim visak kilograma i manjak “Frizure”. Kad bi bar mogao da trampim ovo nepozeljno salce sa stomaka za malo neophodne kosice na glavi, bio bi pravi frajer!
Jeff je “Ajkula” investicionog fonda zadužen da “Grize” kako bi svojim klijentima uvećao uloženi novac. On je definicija slatkorečivog poltrona, ugladjen u preskupo odelo, ljigav kao jegulja, mirisljav kao sapun i uvek duboko zaronjen ispred sebe u tri ogromna monitora na masivnom kancelarijskom stolu. Kafu ne ispušta iz ruke, nervozno je srce po ceo dan i priča, ne zatvara, sve ono sto zna da klijent zeli da cuje. Mene obradjuje već pet godina (od 2015te) i imamo sejanse dva puta godišnje u njegovoj “Staklari”. On mi izdeklamuje svoje “Bajke” a ja ga kao pažljivo saslusam i pravim se da razumem o čemu on to blebece. U principu, bas mene briga šta radi “Market”, meni je vazno da ne gubim novac i da blago rastu investicije. Dok je Jeff sposoban da uvecava kapital, u ocima zadovoljnih klijenata, on je apsolutni genijalac, bogom-dani strucmjak, pa čak i deo “Porodice” (kako on to sam za sebe voli da kaže). U suprotnom, ako počne da gubi ulog, Jeff jednostavno više ne postoji. Nema ga. On je niko. I ništa.
Posle uobičajne uvertire o nesnosnoj Floridskoj vrućini i vlazi, “Kako su deca?” I “Šta rade Miami Marlinsi?” (Iako sam mu već sto puta rekao da ne pratim bejsbol), Jeff prelazi na stvar: “Hoću da predložim da prelijemo veću svotu novca u farmaceutski sektor. Izuzetno sam uzbudjen protencijalom i progresom te industrije u narednom periodu” pevusi mi Jeff njegovu dobro uvežbanu pesmicu. Podsećam ga da mi je pre šest meseci isto tako ushićeno recitovao o IT deonicama i potrebi da “Prelivamo” na tu stranu. Pitam ga kakve indicije postoje, “Da li će možda uskoro pronaći lek za šećer ili rak?. Gleda me pomalo sazaljivo, kao neko jadno, neobrazovano, priglupo detence, izgubljeno u svetu odraslih: “Mister Alex, oni nikada neće naći nikakav pravi lek jer kad bi bolest izlecili, od čega bi onda živeli? Gde je tu profit?”. Znam da je u pravu ali jezim se koliko mi je odvratan i sa kakvim lakoćom izgovara te “Strasne” istine. “A zašto da ulažemo u tako nemoralni i bezskrupolozni sektor?” pitam se ja onako glasno, više za sebe. “Zato sto to u ovom trenutku cine mnogi jako bogati ljudi” objašnjava mi moj ljigavi investitor. “Pa šta na primer?” Pitam tek da pitam. On jedva dočeka: “Simens!”. “Prave najbolju medicinsku opremu, u trendu su stalnog rasta”. Kazam “Zvuci dobro. Kupi”. Okreće se od kompjutera i naslanja se preko stola bliže meni, dramaticno, kao da želi da mi poverljivo saopšti neku ogromnu, dobro cuvanu tajnu “Ima još jedna. Pfizer”. Pitam “Kakav Pfizer? Šta je to?”. “Alex to je super vrela deonica za kojom vapi svaki investicioni portfolio!”. “Onda kupi i taj Pfizer” kažem samo da ga više ne slušam kako me “Radi, klese i rezbari”.
Izlazim iz preklimatizovane, ledene kancelarije na uzarenu izmaglicu Floridskog dana. Ostavio sam Jeffa kako zadovoljno trlja ruke sa djavoljim osmehom na licu. Opet hodam duž staklenog zida i posmatram zamišljenog čoveka u njemu. “Idem li i ja zajedno sa Jeffom u pakao?”.
U narednih par godina ljudi su se širim sveta gušili od kašlja, topili od temperature, borili za svaki udisaj, inficirali voljene svoje i masovno umirali od Korone. Simens je prodavao respiratore, Pfizer isporucivao vakcine, Jeff likovao, profit umnozavao a mene je bio strah. Strah i sramota. I ta sramota me i danas prži kao i ovo nemilosrdno Floridsko sunce
Kratke Price by Old Kresoje 
Постави коментар