Kratke Price by Old Kresoje

  

Promenili smo se i Srbija i ja. Nismo više isti i ništa više isto nije.

      Zreo sam čovek tek ponekog htenja. Tako malo još moram. Ponešto hoću a ono drugo uglavno neću. Lepota življenja mi je ideal. Želim samo spokoj i te male, spontane radosti. Volim da se zapletem u sopstvene misli, osetim momenat, udahnem prirodu, zadivim se harmoniji. Uzbudjuju me neka nova shvatanja sveta oko mene i zapažanja intrigantnog u njemu. Klanjam se sarmu, divim talentu, ushicujem umetnošću i nasladjujem lepotom. Ja putujem, pišem i plešem, plešem i pišem. Ali Srbija me sve jače zulja. I pravim se da to ne primećujem i da se kao ništa ne dešava i da je sve normalno. A nije!

     Volim moju prelepu otadžbinu, dušu svoju. Jednom davno sam je napustio, pobegao pa se vratio, ali sada ona zasigurno beži iz mene. Za sobom ne ostavlja gotovo ništa. Ni mir ni nadu. Ni harmoniju niti sreću. Ni ljubav ni toplinu. Ni malo od svega onoga čega je u njoj nekada tako mnogo bilo. Kao zitko blato, ova nepoznata, strana zemlja, Srbija se gubi i klizi mi kroz prste. Polako, kap po kap. neuhvatljivo i nezadrživo curi u nepovrat. Izvlači se iz mene. Zauvek.

     Ljudi su se promenili. Došlo je vreme otuđenosti, pakosti i laži. Kamenice mržnje lete od Srba ka Srbima, psovke u srce gadjaju, flaše razbijaju glave, baklje zla sijaju u tami dok brat na brata kidise. Korupcija, negativna selekcija i materijalizam su razorili utrobu i razneli dušu ovog naroda. Ljudima je jedino važno šta i koliko ko ima jer toliko vredi. Samo je novac merilo uticaja i moći. Kosava je zbrisala i postovanje i poštenje. Danas se mora opredeliti: ako ne misliš kao ovi, onda si za one. Ako se ne priklonis i izabereš stranu zasigurno si prvoklasan neprijatelj. Ako nisi uključen u njihovu bitku onda si savršen izdajnik. Ako želiš samo da pišeš i plešeš: ti rodjace mora da si potpuno lud!

     “Nema ovde mesta za tebe” Srbija zlokobno cedi kroz zube dok okreće glavu od mene i odlazi umornim korakom. Gledam je kroz suze, potisten i odbačen kao prekobrojno stene od sise. Srce mi se ledi, grlo se steže a jecaj se otkida od mene. Teško mi je ali neka ide, ovakva mi nije potrebama. A nisam ni ja njoj.     U tišini crkve Svete Petke posmatram vijugavi plamicak svece i poluglasno ponavljam molitvu “O Presveta Majko, učini da nam se Srbija povrati. O Svetiteljko mila, usliši moju molitvu i pomozi da se urazumimo, pomirimo i ocovecimo. O Svetice draga Ti to možeš. Samo Ti, Svevisnji Bog i naši studenti!”. “Amin”.