Kratke price o životu, emigraciji, pronalaženju sebe, borbi, bezanju, povratku, želji, ljubavi, vrednostima, Srbiji, Americi i svemu izmedju.

Kratke Price by Old Kresoje

recent posts

about

  • Odakle sam to ja?

         Preglasna muzika trese zadimljeni bar u New Jersey-u. Subota je dan kada se studenti opijaju bez posebnog razloga, vrište, skacu i mlataraju po mračnim ćoškovima memljivog kluba. Pitam je za broj telefona a ona me pripito gleda, proučava i procenjuje: “Odakle si?”. Ah, to otužno, pateticno pitanje. Zar je važno? Zašto mi iskreno ne kaže “Ti ne pripadas ovde, drugaciji si od nas, imaš neobican akcenat i tako si čudan”. 

         “Ja sam iz zemlje ne izlazećeg sunca. Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtali seme. Moja domovina je korupcija, moja “Postojebina” je lopovska. Mi lažemo i krademo koga stignemo a najviše sami sebe. Ne smeta nam korov, kultivisemo djubre, bacamo govna u reku i gajimo rupe po putevima. Gleda me poluotvorenih usta, misli da sam skrenuo. Naši lideri su doktorirani kriminalci i svima nam ispiraju glave od kolevke pa do groba. Mi ne čitamo Orvela, mi ga živimo ali toga nismo svesni”. “Eto odakle sam!”.

          Studira psihologiju. Ovakav slučaj nije do sada videla: “Interesantno. A zašto ih ne promenite?”. “Dodju još gori”. “Sto onda ne zamenite zemlju?”. “Pa nema bolje”.  “A zašto si onda ti došao ovde?”. “Zato sto sam slabic”.

         Ispija pice do dna, ustaje i trudi se da ne primetim kako se pijano klati pa se kao njise uz muziku: “Volim sto si iskren”. Pruža mi ceduljicu sa ispisanim brojem telefona. “Da, ali sam sve izmislio, celu priču, samo da bi te odveo u krevet”. “Ma šta pričaš, stvarno, odakle si?”.

         Šta će meni tvoje sažaljenje? “Ti i onako ništa ne shvataš”. “Ja ti samo pričam ono sto mislim da želiš da čuješ”.

       “Ja sam iz jedne prelepe zemlje pažljivih i časnih ljudi. U mojoj domovini postoje prijatelji koje krasi odanost i vernost. Tamo su ljubav, nežnost i razumevanje. Ja sam u Srbiji srećan”. Sada me gleda zbunjeno. Nije sigurna u šta da veruje, a ja još manje. Kaže da se to u psihologiji zove pocepana ličnost. “Takvi smo mi Srbi, i volimo i mrzimo istovremeno, Čudo prirode”.

          “Isti si kao svi muškarce. Ne birate sredstva da osvojite devojku. Lažeš, izmišljaš, Odvratno!”.  

        Odlazi i ljutito treska vratima za sobom. Gledam moje umorno lice u masnim flekama stakla na sanku: “Stvarno. Odakle sam to ja?”.

    Постави коментар

  • Izbor

    Kad bi mogao da biram, izabrao bi najbolje. Naravno. Tu nema dileme. Postoji samo jedno malo, sustinsko pitanje: da li ja uopšte odabiram dogadjanja oko sebe ili desavanja sama izabiraju mene? 

        Nisan birao da budem rodjen. Bez mog znanja dodeljen mi je život. Desilo se da postanem oblik, materija. Sa prvim dahom nametnuti su mi energija, prostor i vreme. Data mi je i duša a da me niko ništa pitao nije. U kasnijim zbivanjima koncipiran mi je karakter, pruženo obrazovanje, kreirana ličnost i stvoren je čovek “po meri”. Bez moje saglasnosti bivam zatočen u drustvene vrednosti, verovanja i vrline. U obliku sebe vajali su mene, ne tražeći moj pristanak niti odobrenje. A onda su rekli: ”Pametno biraj, to je tvoj život”. 

         Plivam u viru koji me vuče dnu. Vitlam rukama, batrgam nogama i borim se za svaki dah. Ponestaje mi snage, mišići se grce a misli se mute. Tonem. 

        Ceo život sam radio “kako mi se kaže”, trudio se da ispunim nečija očekivanja, želje i prohteve. Za “Oskara” sam izvodio uloge sina, muža, oca, prijatelja i strucnjaka. Bez pogovora izvršavao sam sva naredjenja, ispunjavao obaveze i trpeo oluje. Nazalost, bio sam svestan da je sloboda izbora obična iluzija ali nisam imao snage da pokidam teške okove poslušnosti. Živeo sam za druge, bas onako kako su me naučili. Nisam ja ništa odlučivao, niti se o bilo čemu pitao. Vaspitanje, norme i okruzenje su me vodili kroz život, vukući za uši. Posrtao sam, padao, ustajao, urlao. Prilagodjavao sam se promenama oko sebe, nije tu bilo nikakvog mog izbora, samo privikavanje, snalaženje i održavanje na površini vode.

         A ta voda se odjednom otvorila i vir me snažno uvlači u dubinu smrti. Telo mi je umorno a um iscrpljen. Jasno mi je da je sada izbor moj: plivaj i živi ili prepusti se i umri. U ovom trenutku samo ja imam kontrolu i moć da odaberem. Ja sam krojač sudbine u momentu užasa. Mučim se da udahnem, bol iz grudi širi se telom. Oko mene je tama. Iako na ivici života i smrti, osećam neku čudnu sreću jer po prvi put u životu sve zavisi od mene. Nema ovde ni roditelja ni porodice, ni prijatelja ni drustva ni pravila ni slučaja. Samo ja i moja želja. 

         Plivam nadcovecnom snagom, svakim atomom svoga bića pokušavam da se domognem vazduha. Ostavljam tamni vir za sobom i budim se u intenzivnoj nezi, na respiratoru, iznemogao ali odlučan. Znam. Izbor pripada meni. Od sada ja biram. Sam i za sebe. Do mene je: I vreme, i mesto, i način, i lice koje poželim

    Постави коментар

  • Kakav Pfizer?

         

    Šetam vrelim Floridskim jutrom i ogledam se u staklu velike banke gde radi Jeff. Usresredjen sam na sopstveni  izgled i ne mogu da ne primetim visak kilograma i manjak “Frizure”. Kad bi bar mogao da trampim ovo nepozeljno salce sa stomaka za malo neophodne kosice na glavi, bio bi pravi frajer! 

         Jeff je “Ajkula” investicionog fonda zadužen da “Grize” kako bi svojim klijentima uvećao uloženi novac. On je definicija slatkorečivog poltrona, ugladjen u preskupo odelo, ljigav kao jegulja, mirisljav kao sapun i uvek duboko zaronjen ispred sebe u tri ogromna monitora na masivnom kancelarijskom stolu. Kafu ne ispušta iz ruke, nervozno je srce po ceo dan i priča, ne zatvara, sve ono sto zna da klijent zeli da cuje. Mene obradjuje već pet godina (od 2015te) i imamo sejanse dva puta godišnje u njegovoj “Staklari”. On mi izdeklamuje svoje “Bajke” a ja ga kao pažljivo saslusam i pravim se da razumem o čemu on to blebece. U principu, bas mene briga šta radi “Market”, meni je vazno da ne gubim novac i da blago rastu investicije. Dok je Jeff sposoban da uvecava kapital, u ocima zadovoljnih klijenata, on je apsolutni genijalac, bogom-dani strucmjak, pa čak i deo “Porodice” (kako on to sam za sebe voli da kaže). U suprotnom, ako počne da gubi ulog, Jeff jednostavno više ne postoji. Nema ga. On je niko. I ništa.

         Posle uobičajne uvertire o nesnosnoj Floridskoj vrućini i vlazi, “Kako su deca?” I “Šta rade Miami Marlinsi?” (Iako sam mu već sto puta rekao da ne pratim bejsbol), Jeff prelazi na stvar: “Hoću da predložim da prelijemo veću svotu novca u farmaceutski sektor. Izuzetno sam uzbudjen protencijalom i progresom te industrije u narednom periodu” pevusi mi Jeff njegovu dobro uvežbanu pesmicu. Podsećam ga da mi je pre šest meseci isto tako ushićeno recitovao o IT deonicama i potrebi da “Prelivamo” na tu stranu. Pitam ga kakve indicije postoje, “Da li će možda uskoro pronaći lek za šećer ili rak?. Gleda me pomalo sazaljivo, kao neko jadno, neobrazovano, priglupo detence, izgubljeno u svetu odraslih: “Mister Alex, oni nikada neće naći nikakav pravi lek jer kad bi bolest izlecili, od čega bi onda živeli? Gde je tu profit?”. Znam da je u pravu ali jezim se koliko mi je odvratan i sa kakvim lakoćom izgovara te “Strasne” istine. “A zašto da ulažemo u tako nemoralni i bezskrupolozni sektor?” pitam se ja onako glasno, više za sebe. “Zato sto to u ovom trenutku cine mnogi jako bogati ljudi” objašnjava mi moj ljigavi investitor. “Pa šta na primer?” Pitam tek da pitam. On jedva dočeka: “Simens!”. “Prave najbolju medicinsku opremu, u trendu su stalnog rasta”. Kazam “Zvuci dobro. Kupi”. Okreće se od kompjutera i naslanja se preko stola bliže meni, dramaticno, kao da želi da mi poverljivo saopšti neku ogromnu, dobro cuvanu tajnu “Ima još jedna. Pfizer”. Pitam “Kakav Pfizer? Šta je to?”. “Alex to je super vrela deonica za kojom vapi svaki investicioni portfolio!”. “Onda kupi i taj Pfizer” kažem samo da ga više ne slušam kako me “Radi, klese i rezbari”. 

          Izlazim iz preklimatizovane, ledene kancelarije na uzarenu izmaglicu Floridskog dana. Ostavio sam Jeffa kako zadovoljno trlja ruke sa djavoljim osmehom na licu. Opet hodam duž staklenog zida i posmatram zamišljenog čoveka u njemu. “Idem li i ja zajedno sa Jeffom u pakao?”.

          U narednih par godina ljudi su se širim sveta gušili od kašlja, topili od temperature, borili za svaki udisaj, inficirali voljene svoje i masovno umirali od Korone. Simens je prodavao respiratore, Pfizer isporucivao vakcine, Jeff likovao, profit umnozavao a mene je bio strah. Strah i sramota. I ta sramota me i danas prži kao i ovo nemilosrdno Floridsko sunce

    Постави коментар

  • Mala Sveca

           Prostrana gostinska soba je stilski uredjena, sa istancanim ukusom i prefinjenom harmonijom. Na masivnom drvenom stolu, velikoj komodi i brojnim policama pored knjiga, sarenog cveća i porodičnih slika, nalaze se najrazličitije svece. Neke su velike, druge male, dugačke i kratke, debele i tanke, ukrasne i obične. Jedne su plave, druge crvene, bele i žute. Neke mirisu na lavandu, neke na vanilu a ostale prosto na vosak. Ponosne svece uspravno stoje na prelepim svecnacima, neke druge su u staklenim vazama dok je jedna mala tanka sveca usamljena u prozorskom oknu. Inferiorna,  minimalna, nebitna, neprimetna, tako različita od svih drugih, mala sveca nije ukrašena, mirisna niti obojena. Iako nesigurna i pomalo neugledna u odnosu na sve druge svece u gostinskoj sobi, mala prozorska svecica cuva jednu tajnu. Za razliku od svih drugih sveca, njen vosak je specijalno satkan od nežnosti, sazdan od čežnje i sačinjen od ljubavi.

          Kao i mnogo puta pre, kako to samo on zna, život je ušao u gostinsku sobu i vrelim dahom sve svece odjednom zapalio. Prostrana soba je blistala celu noć obasjana plamenom mnogobrojnih sveća. Bila je sva mirisjlava, kitnjasta, zacarana i gizdava. Razigrane treperave senke su plesale po zidovima i plafonu. Soba se njihala, uvijala i lelujala onako kako su to svece želele.

          Dok je noć odmicala svece su se polako topile, lagano umirale i jedna po jedna gasile. Sa prvim jutarnjim zracima samo je mali plamicak još uvek trajao u prozorskom. oknu. Naša Ljubav ga je sacuvala i dala mu snagu i smisao. Dok gori mala sveca biće i nas.

    Постави коментар

  • Amin

      

    Promenili smo se i Srbija i ja. Nismo više isti i ništa više isto nije.

          Zreo sam čovek tek ponekog htenja. Tako malo još moram. Ponešto hoću a ono drugo uglavno neću. Lepota življenja mi je ideal. Želim samo spokoj i te male, spontane radosti. Volim da se zapletem u sopstvene misli, osetim momenat, udahnem prirodu, zadivim se harmoniji. Uzbudjuju me neka nova shvatanja sveta oko mene i zapažanja intrigantnog u njemu. Klanjam se sarmu, divim talentu, ushicujem umetnošću i nasladjujem lepotom. Ja putujem, pišem i plešem, plešem i pišem. Ali Srbija me sve jače zulja. I pravim se da to ne primećujem i da se kao ništa ne dešava i da je sve normalno. A nije!

         Volim moju prelepu otadžbinu, dušu svoju. Jednom davno sam je napustio, pobegao pa se vratio, ali sada ona zasigurno beži iz mene. Za sobom ne ostavlja gotovo ništa. Ni mir ni nadu. Ni harmoniju niti sreću. Ni ljubav ni toplinu. Ni malo od svega onoga čega je u njoj nekada tako mnogo bilo. Kao zitko blato, ova nepoznata, strana zemlja, Srbija se gubi i klizi mi kroz prste. Polako, kap po kap. neuhvatljivo i nezadrživo curi u nepovrat. Izvlači se iz mene. Zauvek.

         Ljudi su se promenili. Došlo je vreme otuđenosti, pakosti i laži. Kamenice mržnje lete od Srba ka Srbima, psovke u srce gadjaju, flaše razbijaju glave, baklje zla sijaju u tami dok brat na brata kidise. Korupcija, negativna selekcija i materijalizam su razorili utrobu i razneli dušu ovog naroda. Ljudima je jedino važno šta i koliko ko ima jer toliko vredi. Samo je novac merilo uticaja i moći. Kosava je zbrisala i postovanje i poštenje. Danas se mora opredeliti: ako ne misliš kao ovi, onda si za one. Ako se ne priklonis i izabereš stranu zasigurno si prvoklasan neprijatelj. Ako nisi uključen u njihovu bitku onda si savršen izdajnik. Ako želiš samo da pišeš i plešeš: ti rodjace mora da si potpuno lud!

         “Nema ovde mesta za tebe” Srbija zlokobno cedi kroz zube dok okreće glavu od mene i odlazi umornim korakom. Gledam je kroz suze, potisten i odbačen kao prekobrojno stene od sise. Srce mi se ledi, grlo se steže a jecaj se otkida od mene. Teško mi je ali neka ide, ovakva mi nije potrebama. A nisam ni ja njoj.     U tišini crkve Svete Petke posmatram vijugavi plamicak svece i poluglasno ponavljam molitvu “O Presveta Majko, učini da nam se Srbija povrati. O Svetiteljko mila, usliši moju molitvu i pomozi da se urazumimo, pomirimo i ocovecimo. O Svetice draga Ti to možeš. Samo Ti, Svevisnji Bog i naši studenti!”. “Amin”.

    Постави коментар

  • Kofer

    Kofer na dohvat ruke kao simbol traganja ili karakterna osobina bežanja. Punim ga pa praznim, podizem pa spustam, sebe u njega pažljivo pakujem: red duše, red sećanja, red drage žene, neke burne noći, neke naše pesme, poneki poklon, zalutali list iz parka i pomalo guzvave kosulje. Redjam sve uz nespokoj i nervozu, u glavi odzvanjaju pitanja: zar opet? Pa dokle ovako? Jel dosta namernog bežanja i očajnih pokusaja vracanja? Zatvaram rajfeslus, kofer je spreman ali ja više nisam… i nikada neću biti

    Постави коментар

  • Odlazak

         

    Naručujemo tonik za tonikom a iz unutrašnjeg džepa jakne dolivamo džin. Pijan sam. Lomim cackalicu na pola i jedan deo pružam nevidljivoj sudbini a drugi krijem u ruci. “Znam za jadac!, znam za jadac!” glasno vičem da nadjacam muziku. Kule uzima polomljenu cackalicu sa stola i staklenim ocima zbunjeno me pita: “Šta to igramo?”. Otvaram šaku, pokazujem mu drvce i kažem “Jadac”. Gorki džin mi klizi niz grlo. Srećom pa niko nikoga više ne razume niti sluša, tako da moje pijane nebuloze prolaze neprimetno. “Mala nužda jedan a velika dva” tužno cmizdri gitara u ćošku. Vrti mi se kafana, misli mi posrcu, duša me boli, hoću u moj krevet. Prijatelji opet naručuju “Prokleta je Amerika”, po peti put veceras. Pevamo, plačemo, pijemo. Naglas se pitam gde će mi sutra biti kuća? Umesto odgovora Ščepa razbija času dok me groznica polako obuzima i trese.

         A sve je moglo biti drugačije…. Slušao sam roditelje, radio šta treba, bio vaspitan i fin. Kao primeran djak završio sam visu školu za terapeuta u Zemunu. Radio sam na Kliničkom centru, zaradjivao koliko se moglo i držao se uvek te zlatne sredine. Imao sam brdo prijatelja, smisao za humor, dobre manire, lafa u srcu, status smekera i osobine pristojnog čoveka sa jako malo poroka. Voleo sam moj Beograd, Bajagu, Zvezdu i jednu Svetlanu sa kojom sam se često davao u romantične begove na Srebrno jezero. Imao sam sve, bio srećan u svojoj koži, jednostavan u razmišljanjima, skroman u prohtevima, bezbrižan u gnezdu I ususkan u snove o boljem sutra. A to sutra je stiglo gore od najgoreg, pogrbljeno, kaljavo, mučno, poderano, mizerno i krvavo.

         “Jebo nas Sloba!. Jebali nas i generali i sankcije i  Butros Gali i komunisti i Mira i samoupravljanje i kongresi i sankcije i copavi i tenkovi i petokrake i njihov rat!” Vicemo tako pijani, grlimo se, pretimo nekim utvarama, udaramo pesnicama o sto. Uzarene, besne suze se kotrljaju našim obrazima i sustižu one sporije, teške suze tuge koje prste svuda oko nas. Muzika je stala, prisutni gosti za drugim stolovima jecaju dok konobari rukavima belih košulja brišu oči. To nije samo moj odlazak, to je poslednje zbogom za mnoge mlade ljude, to je nestanak i smrt cele jedne generacije. To su godine jada koje će definisati živote svih nas. Stavljam ono parče cackalice u džep. To je moj “Jadac” sudbini.

         Vazduh je svež, jutro se budi iznad naših glava a sunce proviruje sa Kalemegdana. Cecu ljubim poslednji put, mi drhtimo zajedno dok je milujem i smestam u taxi. Okrećem  se brzo da ne vidim kako rida. Pozdravljam se sa drugovima, svakoga prislanjam uz srce pojedinačno, dugo, prisno. Najednom sam se otreznio ali niti sam budan niti sanjam, tu sam negde izmedju sebe prošlog i nekoga nepoznatog sebe buduceg. Polazim teška koraka u neizvesnost, trnovitom stazom u samotni život večitog tudjinca, nomada i lutalice. Idem do “bivse” kuće da pokupim stvari. Jebo ih njihov rat

    Постави коментар

  • Zar opet?

         Nije Maxi, a nije ni Srbija, nisu devedesete, nije nimalo smešno a nije bas ni normalno da mi se isto dešava ponovo. Guram kolica po marketu stazom sećanja a prošlost i sadašnjost mi se prelamaju i sudaraju u glavi.

         Ma jel ja to dobro vidim? Jaja na komad? Deja vu! Horor film koji sam nekada davno gledao vraća se u bioskope. Jezim se! Sećam se dobro, mama mi je dala četiri milijarde i zamolila me da kupim dva jaja na pijaci. Krio sam pogled od sramote. “Da ponesem ceger ili može u džepove?”. Pokušao sam da se nasalim ali sam samo napravio još veci jad. Sada posmatram stariju gospodju kako ih prebira, zagleda i uzima po jedno jaje u svaku ruku. U levoj joj Sodoma a u desnoj šaci Gomora, made in USA.

         Dva seda gospodina su se nacrtala ispred rafa sa deterdžentom i blokiraju prolaz. Nemam drugog izbora nego da stanem i prisustvujem “Drami”. Jedan drži kesicu praska, naočare podiže sa nosa da bolje osmotri cenu “Da li ga prave od jebenog zlata?” pita se preglasno da ga svi čuju. Drugi vraća kutiju deterdženta nazad na policu i zgrozeno odgovara “Neverovatna skupoca. Pracu se pepelom kao indijanci. Za sve su krivi prokleti Kinezi, žuti su rešili da nas unište! Ja bi njima Atomsku bombu pa da vide!”. Onaj drugi ga gleda unezvereno “Budalo! Kakvi Kinezi! Ovo je sve Jevrejssko maslo!”. Pred oci mi iskaču dva zanemocala starca pre mnogo godina, stoje pred tezgom na Kaleniću i uzaludno prevrću po novcanicima, tražeći nešto čega nema. “Eto pa neka ti sada braca Hrvati kupe krompir!” zajedljivo će jedan. “Pusti ti Hrvate na miru, krompir je skup zbog Amerikanaca jer su digli cene na berzi u Njujorku!”. Provlacim nekako kolica  između dva seda mudraca i razmišljam u sebi kako to uvek kad “Zagusti” prstom se upire u nekoga drugog ili treceg, a od optužbe do odmazde, kratak je put. I taj sam film već video.

         Evo me kod peciva, hleb me privlači zanosnim mirisom ali se mesa sa aromom vanile i cimeta koji me mame sa toplih kolača. Mali bucko vuče majku za rukav, grabi pakovanje mafina od čokolade, ona zagleda cenu, “Samo nas krade ova mafija”. Vraća. On dohvata krofne, ona nervozno opet vraća nazad. On za banana kolac, ona ni da cuje, kaže “Prestani, znaš da slatkiši kvare zube”. On u vrisak, “Lažeš!” prigrlio je čvrsto okruglu pitu od jabuka, zaštitni znak Američkog kulinarstva i tradicije. Pita odjednom poleće  iz njegovih rucica, hrli kroz vazduh, pravi tri salta zaredom, pada i rastura se svuda po podu. “Bas kao i Američki san” mislim ja ali neću naglas, nije red. Prisecam se devedesetih, na Kalisu, mala curica glasno traži ocu da joj kupe sladoled. Tata joj objašnjava umirujucim tonom “Prehladices grlo, znaš kako si osetljiva”. Ona prstom pokazuje na neku tamo decu koja ližu sladoled “A kako oni mogu?”. “Zato sto im je tata lopov!” besno joj govori otac i vuče je za ruku. “A sto ti nisi isto lopov?” pita ga cerkica kroz suze, sasvim iskreno, kako to samo deca znaju. Držim se za kolica, vrti mi se u glavi od Američke stvarnosti i Jugoslovenske prošlosti. Uvek mi je najteže  zbog dece, saosecam sa njima, jer ona nažalost ili na sreću ne kapiraju u kakvom “Sosu” odrastaju i šta ih sve čeka u brodolomu od života koji im se sprema. I to je već prikazano u “Onom” filmu.

         Bežim prema kasi. Moram da izadjem jer me ovde sve guši. Osećam ledene ruke stare Jugoslavije oko moga vrata i to kako ih Americka realnost  polako steže. Hoću da pozurim i gledam da na brzinu popakujem namirnice u kese. Ali plastičnih kesa nema! Prodavac primećuje moju zbunjenost, pa mi objašnjava “Ljudi kradu kese, uzimaju, nose kući i koriste da u njih bacaju djubre”. Pitam “A zašto ne koriste kese koje su predvidjene za smece?”. Gleda me kao da sam malo sasav “Skupe su!”.

        Depresivno, Grozno. Grci mi se nešto u stomaku. Da li ću zaista živeti opet sve iz početka. Tako izgleda. Dupla staklena vrata se automatski otvaraju ispred mene. Vreli vazduh mi greje smrznuto srce. Napokon se sećam imena tog horor filma koji mi se ceo dan vrti u glavi. Zove se: “Zaigrala Mečka……”. Molim se da me zaobidje. Ako može

    Постави коментар

  • Još i više i još

         Njihovi su tamanili naše, pre nego su njih malo satrali oni treći. Onda su ovi zapadno stručno iskorenili ove severno, dok su oni sa ostrva ležali krvavi i preklani od strane istih tih samo sa susednog ostrva. Za to vreme beli su likvidirali crvene, a ovi sto veruju u onoga su zbrisali sve one koji se mole ovome. Potom smo i mi malčice istrebljivati one četvrte jer su nam ostali dužni od prošlog puta. Kad nam je to dojadilo, dohvatili smo se između sebe, tu i tamo rezali grkljane, sakatili, silovali i po neko oko iskopali. Onda smo godinama obeležavali te herojske dane, umivali našu dečicu, oblacili im čista odela, devojčicama pleli kikice, ucili ih patriotskim pesmicama, vodili ih na stratišta i terali da se klanjaju senima velikana. I oni drugi, treći i cetvrti takodje su obožavali da prave vatromet, urlaju i locu na važne datume, velicajuci klanicu onih vamo i muciliste onih tamo, sve brisuci suze radosnice o krpe obojene nacionalnim bojama. I tako hiljadama godina. Kolektivno, za sve neupucene, to se zove ljudska civilizacija. Za manjinu koja još ume da razmišlja to je čista besmislica, apsolutna obmana i totalna budalastina. Svinjarija (da izvine svinja).

         U kantonu Graubunden, usred Švajcarskih Alpa, u prelepom Davosu, i ove godine su se okupili svetski lideri, eminentni ekonomski stručnjaci i drugi uticajni ljudi iz senke. Tu je i mala armija novinara, fotoreportera, vozača, kuvara, konobara, cistaca, pevača i prostitutki koji svi zajedno, zdušno zadovoljavaju sve potrebe naše planetarne elite. U velelepnoj mermernoj sali, uvijenoj u crveni somot i miris novca, odvija se demokratski dijalog između belih košulja, crnih sakoa, šarenih kravata i preozbiljnih lica.     

         Autoritativnim glasom, na engleskom jeziku, da ga svi dobro razumeju, pocinje djavo “Nisam zadovoljan trendom rasta, siguran sam da možemo unaprediti stanje ako uložimo dodatne napore i obezbedimo bolje uslove poslovanja”. Za reč se javlja zavist “Naša vizija je jasna, mi smo za slobodan protok ljudi….”. U reč mu upada gordost “Mi sa globalnog zapada smatramo sebe liderima budućnosti, naše ekonomije su stabilnije i odrzive”. Pohlepa će na to “Resursi se moraju racionalnije koristiti, mora doći do pravednije raspodele”. Djavo zadovoljno klima glavom, oblizuje usne i poklanja širok osmeh najbližoj kameri. “Tako je! Sejacemo smrt, razdor i podele. Pravicemo najsavremenija oružja da svirepo ubijamo na daljinu, kidamo ljudska tela i gorimo živu decu. Siricemo zarazne bolesti, glad, siromaštvo i drogu. Zagadijivacemo vazduh, vodu i zemlju uvek i svuda. Donećemo mir u svaku kuću jer ćemo ih sve isprazniti, srušiti i spaliti. Živela Gordost, Zavist i Pohlepa!”. Gromoglasno, odgovaraju svi u jedan glas “Živeli!”. Zajedno odlaze na koktel, pa večera, pa kurve pa konferenciju za štampu.

         Dron onih sa desna prelece preko guste zelene sume i termovizijskom kamerom traži ljudsko meso dole ulevo ispod stabala. Raketa sisti sa leve strane i raznosi zgradu i porodice negde na desnoj. Sinagoga je srušena, oteti su taoci a rabaj visi iza oltara. Iz pepela džamija viri mala dečija ruka. U vetar prepun tamjana, proteruju i naše ljude i naše grobove dok se mi po ko zna koji put mrzimo i mlatimo izmedju sebe. Pohlepa nas gleda, trlja krvave ruke i ceri se kikotom hijene : “Još, i više i još i više…

    Постави коментар

  • Krug

    Kratka Prica o Srbiji i kako se danas i juče vrte u krug

          Olinjali stari rundov, rase Seldžuk, uporno se drapa zadnjom sapom bezuspešno pokušavajući da istrebi buve. Oštre kandže se provlače kroz gustu dlaku i deru kožu sa ledja vremesnog psa. Nesnosan svrab zamenjuje strašan bol samopovredjivanja. Kuca skici u agoniji, oči joj se pine suzama a telo grci od neizdrzive svrabezi i jezive nemoći. Obuzimaju je tuga i umor teski kao samoća koju joj je sudbina odredila. Da bar ima vode da ugasi ovu strasnu zedj ili malo ljubavi da joj žudnja mine. Umesto toga, samo oblaci prašine, vrelo sunce i patnja. A buve kolo vode, vladaju večno njenim telom i ne pada im na pamet da “sjasu” već toliko godina. Sada ih ponovo oseća na repu, gamad je zverski ujeda i glodje do srži. Kuja skače na noge i pokušava da se odbrani i ugrize odvratne buve ali rep joj se stalno izmiče. Ona ga juri, juri, skljocajuci zubima i nemoćno lajuci. Pomalo komično vrti se u krug, zastane pa nastavi, u krug, u krug, bez ikakvog rezultata, sizofreno, beznadežno i tragično. U krug. 

        I tako ceo moj život. I tvoj i nas. Pas se naravno zove Srbija, a tuga….. ona pripada svima nama

    Постави коментар

Постави коментар

Постави коментар