Naručujemo tonik za tonikom a iz unutrašnjeg džepa jakne dolivamo džin. Pijan sam. Lomim cackalicu na pola i jedan deo pružam nevidljivoj sudbini a drugi krijem u ruci. “Znam za jadac!, znam za jadac!” glasno vičem da nadjacam muziku. Kule uzima polomljenu cackalicu sa stola i staklenim ocima zbunjeno me pita: “Šta to igramo?”. Otvaram šaku, pokazujem mu drvce i kažem “Jadac”. Gorki džin mi klizi niz grlo. Srećom pa niko nikoga više ne razume niti sluša, tako da moje pijane nebuloze prolaze neprimetno. “Mala nužda jedan a velika dva” tužno cmizdri gitara u ćošku. Vrti mi se kafana, misli mi posrcu, duša me boli, hoću u moj krevet. Prijatelji opet naručuju “Prokleta je Amerika”, po peti put veceras. Pevamo, plačemo, pijemo. Naglas se pitam gde će mi sutra biti kuća? Umesto odgovora Ščepa razbija času dok me groznica polako obuzima i trese.
A sve je moglo biti drugačije…. Slušao sam roditelje, radio šta treba, bio vaspitan i fin. Kao primeran djak završio sam visu školu za terapeuta u Zemunu. Radio sam na Kliničkom centru, zaradjivao koliko se moglo i držao se uvek te zlatne sredine. Imao sam brdo prijatelja, smisao za humor, dobre manire, lafa u srcu, status smekera i osobine pristojnog čoveka sa jako malo poroka. Voleo sam moj Beograd, Bajagu, Zvezdu i jednu Svetlanu sa kojom sam se često davao u romantične begove na Srebrno jezero. Imao sam sve, bio srećan u svojoj koži, jednostavan u razmišljanjima, skroman u prohtevima, bezbrižan u gnezdu I ususkan u snove o boljem sutra. A to sutra je stiglo gore od najgoreg, pogrbljeno, kaljavo, mučno, poderano, mizerno i krvavo.
“Jebo nas Sloba!. Jebali nas i generali i sankcije i Butros Gali i komunisti i Mira i samoupravljanje i kongresi i sankcije i copavi i tenkovi i petokrake i njihov rat!” Vicemo tako pijani, grlimo se, pretimo nekim utvarama, udaramo pesnicama o sto. Uzarene, besne suze se kotrljaju našim obrazima i sustižu one sporije, teške suze tuge koje prste svuda oko nas. Muzika je stala, prisutni gosti za drugim stolovima jecaju dok konobari rukavima belih košulja brišu oči. To nije samo moj odlazak, to je poslednje zbogom za mnoge mlade ljude, to je nestanak i smrt cele jedne generacije. To su godine jada koje će definisati živote svih nas. Stavljam ono parče cackalice u džep. To je moj “Jadac” sudbini.
Vazduh je svež, jutro se budi iznad naših glava a sunce proviruje sa Kalemegdana. Cecu ljubim poslednji put, mi drhtimo zajedno dok je milujem i smestam u taxi. Okrećem se brzo da ne vidim kako rida. Pozdravljam se sa drugovima, svakoga prislanjam uz srce pojedinačno, dugo, prisno. Najednom sam se otreznio ali niti sam budan niti sanjam, tu sam negde izmedju sebe prošlog i nekoga nepoznatog sebe buduceg. Polazim teška koraka u neizvesnost, trnovitom stazom u samotni život večitog tudjinca, nomada i lutalice. Idem do “bivse” kuće da pokupim stvari. Jebo ih njihov rat
Kratke Price by Old Kresoje 
Постави коментар