Nije Maxi, a nije ni Srbija, nisu devedesete, nije nimalo smešno a nije bas ni normalno da mi se isto dešava ponovo. Guram kolica po marketu stazom sećanja a prošlost i sadašnjost mi se prelamaju i sudaraju u glavi.
Ma jel ja to dobro vidim? Jaja na komad? Deja vu! Horor film koji sam nekada davno gledao vraća se u bioskope. Jezim se! Sećam se dobro, mama mi je dala četiri milijarde i zamolila me da kupim dva jaja na pijaci. Krio sam pogled od sramote. “Da ponesem ceger ili može u džepove?”. Pokušao sam da se nasalim ali sam samo napravio još veci jad. Sada posmatram stariju gospodju kako ih prebira, zagleda i uzima po jedno jaje u svaku ruku. U levoj joj Sodoma a u desnoj šaci Gomora, made in USA.
Dva seda gospodina su se nacrtala ispred rafa sa deterdžentom i blokiraju prolaz. Nemam drugog izbora nego da stanem i prisustvujem “Drami”. Jedan drži kesicu praska, naočare podiže sa nosa da bolje osmotri cenu “Da li ga prave od jebenog zlata?” pita se preglasno da ga svi čuju. Drugi vraća kutiju deterdženta nazad na policu i zgrozeno odgovara “Neverovatna skupoca. Pracu se pepelom kao indijanci. Za sve su krivi prokleti Kinezi, žuti su rešili da nas unište! Ja bi njima Atomsku bombu pa da vide!”. Onaj drugi ga gleda unezvereno “Budalo! Kakvi Kinezi! Ovo je sve Jevrejssko maslo!”. Pred oci mi iskaču dva zanemocala starca pre mnogo godina, stoje pred tezgom na Kaleniću i uzaludno prevrću po novcanicima, tražeći nešto čega nema. “Eto pa neka ti sada braca Hrvati kupe krompir!” zajedljivo će jedan. “Pusti ti Hrvate na miru, krompir je skup zbog Amerikanaca jer su digli cene na berzi u Njujorku!”. Provlacim nekako kolica između dva seda mudraca i razmišljam u sebi kako to uvek kad “Zagusti” prstom se upire u nekoga drugog ili treceg, a od optužbe do odmazde, kratak je put. I taj sam film već video.
Evo me kod peciva, hleb me privlači zanosnim mirisom ali se mesa sa aromom vanile i cimeta koji me mame sa toplih kolača. Mali bucko vuče majku za rukav, grabi pakovanje mafina od čokolade, ona zagleda cenu, “Samo nas krade ova mafija”. Vraća. On dohvata krofne, ona nervozno opet vraća nazad. On za banana kolac, ona ni da cuje, kaže “Prestani, znaš da slatkiši kvare zube”. On u vrisak, “Lažeš!” prigrlio je čvrsto okruglu pitu od jabuka, zaštitni znak Američkog kulinarstva i tradicije. Pita odjednom poleće iz njegovih rucica, hrli kroz vazduh, pravi tri salta zaredom, pada i rastura se svuda po podu. “Bas kao i Američki san” mislim ja ali neću naglas, nije red. Prisecam se devedesetih, na Kalisu, mala curica glasno traži ocu da joj kupe sladoled. Tata joj objašnjava umirujucim tonom “Prehladices grlo, znaš kako si osetljiva”. Ona prstom pokazuje na neku tamo decu koja ližu sladoled “A kako oni mogu?”. “Zato sto im je tata lopov!” besno joj govori otac i vuče je za ruku. “A sto ti nisi isto lopov?” pita ga cerkica kroz suze, sasvim iskreno, kako to samo deca znaju. Držim se za kolica, vrti mi se u glavi od Američke stvarnosti i Jugoslovenske prošlosti. Uvek mi je najteže zbog dece, saosecam sa njima, jer ona nažalost ili na sreću ne kapiraju u kakvom “Sosu” odrastaju i šta ih sve čeka u brodolomu od života koji im se sprema. I to je već prikazano u “Onom” filmu.
Bežim prema kasi. Moram da izadjem jer me ovde sve guši. Osećam ledene ruke stare Jugoslavije oko moga vrata i to kako ih Americka realnost polako steže. Hoću da pozurim i gledam da na brzinu popakujem namirnice u kese. Ali plastičnih kesa nema! Prodavac primećuje moju zbunjenost, pa mi objašnjava “Ljudi kradu kese, uzimaju, nose kući i koriste da u njih bacaju djubre”. Pitam “A zašto ne koriste kese koje su predvidjene za smece?”. Gleda me kao da sam malo sasav “Skupe su!”.
Depresivno, Grozno. Grci mi se nešto u stomaku. Da li ću zaista živeti opet sve iz početka. Tako izgleda. Dupla staklena vrata se automatski otvaraju ispred mene. Vreli vazduh mi greje smrznuto srce. Napokon se sećam imena tog horor filma koji mi se ceo dan vrti u glavi. Zove se: “Zaigrala Mečka……”. Molim se da me zaobidje. Ako može
Kratke Price by Old Kresoje 
Постави коментар